Топографска карта језера са Овассо Воодсом

Пре отприлике 8 месеци налетео сам на веома јединствен и леп рад на Инстаграму. Била је то дрвена плоча са мапом језера које је било испуњено епоксидом. У почетку сам приметио да је то језеро овде у Минесоти. Још сам мало копао како бих сазнао да се Овассо Воодс налазио управо овде у Минесоти. Размењујући поруке напред-назад упознао сам власника Брада Виецка. Брад није само био локални, већ живи на пет минута од наше установе! Сматрали смо да би било сјајно дело када бисмо сарађивали и направили јединствени део. Испод је неколико информација о Овассо Воодсу.

„До сада сте вероватно знали да ме привлачи вода. Било да је то риболов и чамци лети, или клизање по залеђеном језеру током зиме, вода ми је посебна.

 

Волим идеју изазова, али понекад је изазов једноставно имати идеју. Своју идеју пронашао сам у језерима која волим. Одувек сам био неко ко је фасциниран мапама и географијом, али, због водене баријере, језера изгледају мало „изван дохвата“ када је у питању откриће. Имајући то на уму, имао сам идеју да снимим топографију језера и приближим тај аспект „изван досега“, само мало ближе нама.

Серије језера Овассо Воодс су посебно дизајниране топографске мапе језера која познајемо и волимо. Сваки комад је дизајниран по наруџби, било да је то зидна уметност за кућну канцеларију, или сточић за кафу за вашу кабину или кућу на језеру.

Ови комади су заиста јединствени и надам се да ће вам донети толико радости колико и само језеро. “

- Брад Виецк

Направите и исеците

Брад креира мапе на свом рачунару спајањем више мапа како би добио што више детаља. Након упознавања његовог процеса, то је оно што се одваја од других. Једном када се мапа креира, користи свој омиљени бит, Амана Спектра 46225-К 1/8 ”од @тоолстодаи.

„Траје заувек и пружа изузетно чисте резове. То је мој посао за резање детаља о топографији језера. “

Када је обрада завршена, следећи корак је био наношење заптивног слоја епоксида на ову прелепу плочу јавора.

778 / 5000

Резултати превода

Сеал Цоат Ускочили смо право у пројекат и почели да наносимо заптивни слој МАС Пенетратинг Епоки Сеалер на цео комад дрвета. Помешали смо 16 унци ПЕС користећи тачан однос мешавине 2: 1. Након што смо га темељно измешали, нанели смо га на плочу четком од пене. Овај корак је кључан за спречавање кретања дрвета током времена са променом температуре и влажности. Када наносите епоксид на дрво, водите рачуна да је дрво суво и да садржи врло низак садржај влаге. Шта год да радите на врху, морате да урадите на дну и ивицама како бисте спречили савијање и прекривање током времена. Након што је цео комад обложен, оставили смо да се епоксид стврдне преко ноћи. Брушимо површину и брушимо контуре помоћу брусног папира од 180 песка. Једном избрушени, обрисали смо површину денатурисаним алкохолом.

Дееп Поур

Сада, када је плоча јавора запечаћена, избрушена и обрисана, нанели смо силиконску перлицу око периметра карте само у случају да се током изливања мало прелије. Мешали смо укупно 48 унци МАС Дееп Поур епоксида у тачном омјеру 3: 1 и тонирали га плавим алкохолним мастилом.

Након што је епоксид темељито помешан, попунили смо контурну мапу. Овај пројекат је био идеалан за Дееп Поур епоксид због спорог времена стврдњавања које нам је омогућило да све направимо у једном преливању. Епоксид је потпуно очврснуо након 36 сати на 70Ф.

Након што се епоксид потпуно очврснуо, Брад је својим ЦНЦ машинама 1/16 флат израдио комад равно да би уклонио силикон и епоксид који су се мало прелили. Да би још више прилагодио овај комад, Брад је на плочу обрадио „језеро Вапогассет“. Након поравнавања и гравирања плоче, обрушили смо је песком од 180 зрна и припремили за завршни завршни слој епоксида.

 КОМУНИЗАМ КАРЛА МАРКСА ИЛИ ТАЧНИЈЕ МОЗЕСА МОРЕДЕКАЈА ЛЕВИЈА

Који је циљ ове огромне и до танчина смишљене Завере? Уколико је то потпуна власт, онда је сваки систем који концентрише власт у рукама неколицине, пожељан. У терминима управљања, дакле, крајњи облик такве власти јесте – комунизам. Он је оличење максималне власти над економијом и над појединцем. Завереници „желе такву власт зато што знају да социјализам (а такође и комунизам) није хуманитарни систем за распоред богатства, већ за његово концентрисање и контролисање. Они такође знају да је то систем за концентрисање и контролисање људи“.[1]

У комунистичким школама су нас учили да је такозвани „отац комунизма“ био Карл Маркс (Karl Marx). Рођен је 1818. године у Триру у Рајнској области, у побожној јеврејској (или тачније хазарској) породици, која је 1824. приступила хришћанској заједници протестаната. Право име Карла Маркса било је Мозес Мордекај Леви. Марксов први писани рад носио је наслов Заједница верних у Христу, у коме је написао: „Уз помоћ љубави којом љубимо Христа, ми истовремено окрећемо срца према браћи нашој која су с нама најближе повезана, због којих је Он лично Себе принео на жртву“.[2]

Ако је веровати Огисту Корнију, једном од Марксових најбољих биографа, млади Карл је био „жртва једне дубоке кризе“,[3] а преобраћење од побожног Хришћанина у острашћеног сатанисту завршило се у његовој седамнаестој години. У то време је Маркс написао песму Бледа девојка:

„И тако изгубих небо,

И знам то веома добро,

Душа моја, доскора верна Богу,

Обележена за пакао би“.[4]

Други том Вурмбрантове књиге, а први по реду објављивања, носи наслов „Је ли Карл Маркс био сатанист?“ Ту пише: „Георг Јунг, Марксов пријатељ у то доба, дао је неке коментаре о Марксовом понашању: `Маркс ће сасвим сигурно изгнати Бога са небеса, и чак ће му судити. Маркс назива хришћанску веру најнеморалнијом од свих религија`“.[5]

Корица књиге “Тајна безакоња – увод у историју антихришћанске завере”, аутора Драгана Р. Млађеновића

Марксов однос према Хришћанству можемо видети у следећим белешкама: „Укидање религије као илузије људске среће представља уствари захтев за њиховом истинском срећом.[6] „Желим да се осветим Ономе који изнад нас влада“.[7] „Морамо ратовати против свих преовлађујућих идеја, религије, државе, земље, патриотизма. Идеја Бога је кључна идеја изопачене цивилизације. Она мора да буде уништена“.[8]

Први Марксов младалачки драмски текст носио је наслов „Уланем“, што се тумачи као анаграм Христовог старозаветног имена Еммануел (хебрејски С нама Бог). Тај Марксов драмски првенац има фаустовску тему – главни јунак, Уланем, продао је душу „кнезу таме“. На крају драме, на самрти, Уланем изриче човечанству страшно проклетство.

У младости је Марксов пријатељ био и француски социјалист Пјер Жозеф Прудон (Pierre Joseph Proudhon, 1809-65), који је немало утицао на Марксове антирелигијске погледе. Прудон је написао да је Бог праобразац неправде: „Досегли смо знање упркос Богу, и створили смо друштво упркос Њему. Сваки корак напред је победа којом ми надвладавамо Божанство. Бог је глупост и кукавичлук; Бог је лицемерје и неистинитост; Бог је тиранија и сиромаштво; Бог је зло. Људскост која се савија испред олтара, људскост која је робље краљева и свештеника, нека је проклета… Кунем се, Боже, с руком пруженом пут небеса, да Ти ниси ништа друго до убица мога разума, скиптар моје савести… Бог је у суштини антицивилизован, антилибералан и нечовечан“.[9]

Запажате да мисли овог човека нису мисли једног атеисте. Маркс и његови пријатељи у овом раздобљу нису били атеисти каквима их данашњи марксисти описују. То што отворено клеветају и грде Бога било је зато што Га мрзе, али и на тај начин признају Његово постојање. Они у питање доводе Његову надмоћ. Оно што је изменило Марксов поглед на живот, била је чињеница да је открио свет клањања сатани. Постоје докази да се приклонио сатанском култу који је водила вештица Џоана Сауткот (Jo­an So­ut­hcott), која је тврдила да је у вези са демоном Шилохом.[10] Један од посебних одлика спољашњег изгледа чланова овога култа била је дуга разбарушена коса и непоткресана брада – управо онако како је Маркс изгледао. И Прудон је слично изгледао, и сасвим је могуће да је и он припадао истом култу.[11]

Евгениј Головин (Ев­ге­ний Алек­сан­дро­вич Го­ло­вин),  савремени руски културолог, примећује и подвлачи да је „Карл Маркс, оснивач наизглед материјалистичког учења, био лични пријатељ великог енглеског физичара и не мање спиритисте Вилијема Крукса (William Krux, 1832-1919). Могуће је да се лик баука који кружи Европом родио управо на спиритистичким сеансама“. Можемо додати да омиљени припев комунистичких песама „до последње капи крви“ дословно понавља речи средњовековних ђавопоклоничких миса. Па и формула „корак напред, два корака назад“ је црномагијски, ритуални корак сатане. Зар није много таквих подударности? Окултни корени комунизма још чекају да буду изучени.

Већ око 1841. године, у двадесет трећој години живота, Карл Маркс је антирелигиозно „преображен“ човек. Религију је видео као:

1. Механизам богатих помоћу којег сиромашне, потлачене раднике држе у стању сиромаштва;
2. Учење да имовина једног човека не припада другоме;
3. Учење да човек не треба да жуди за имовином другог човека;
4. Учење да сваки човек самоме себи треба да обезбеди средства за живот.

Људска срећа је, по овој Марксовој логици, зависила не само  од укидања религије, већ и од уништења капиталистичког система који охрабрује сваког појединца да личним радом подмирује сопствене потребе.[12]

Адам Вајсхаупт, о коме смо подробно говорили у претходним поглављима, умро је 1830. године, али је семе илуминатског зла које је посејао пало на плодно тле и дало добар род. Ред илумината који је основао 1776, и који је баварска полицији забранила девет година касније, само је променио име – у време Вајсхауптове старости звао се Савез праведних.

Један од оснивача и најревноснији активиста ове организације био је „професионални“ револуционар Луј Огист Бланки (Louis August Blanqui, 1805-81), јунак француских „пролетерских“ устанака 1834, 1839. и 1848. године. Пламен ових побуна захватио је тада безмало целу Европу. Бланкијева тајна револуционарна друштва, Савез праведних и Савез прогнаних (ово друго је основао од прогнаних немачких радника у Паризу), готово су дословно и доследно прихватили сатанско учење и превратничка упутства Адама Вајсхаупта. Тако се Вајсхауптов теоријски илуминизам тридесетих и четрдесетих година 19. века преобразио у практични револуционарни „бланкизам“.

Тајни револуционарни Савез праведних бланкиста, 1846. године променио је назив и постао Савез комуниста, а међу члановима су били и Карл Маркс и његов пријатељ и „мецена“ Фридрих Енгелс (Friedrich Engels). Следеће, 1847. године, Савез комуниста је ову двојицу младих чланова ангажовао да за потребе активиста ове организације, и за пристојан хонорар, напишу Програм. Они су се дали на посао, рукопис завршили већ крајем године, а већ у фебруару 1848. Манифест комунистичке партије, како су га насловили, изашао је из штампе, најпре на енглеском и немачком, а ускоро и на француском језику.

Гери Ален, истраживач скривене историје, у изврсној студији Нико се не усуђује да то назове завером, анализира овај манифест који је запалио свет: „Ако проучите Марксов комунистички манифест, схватићете да, у суштини, тврди како ће пролетерска револуција успоставити социјалистичку диктатуру пролетаријата, која ће бити успостављена када се буду постигле три ствари:

1. Укидање свих права на приватну својину;
2. Распад породице; и
3. Уништење вере, коју је Маркс називао `опијумом за народ`.

Истини за вољу, Комунистички манифест је био у оптицају много година пре него што је Марксово име постало довољно пoзнато да би му се приписало ауторство овог важног револуционарног приручника. Једини Марксов задатак је, уствари, био да осавремени и преточи у револуционарне законе оне исте планове и начела која је Адам Вајсхаупт, оснивач реда Илумината у Баварској, осмислио седамдесет година раније. Многи озбиљни научници који се баве овим предметом, отворено признају да је Савез праведних једноставно био огранак илумината који су били присиљени да се повуку у подземље после упада баварске полиције 1785. године“.[13]

Комунизам је, дакле, требало да буде ударна песница свих антихришћанских, атеистичких и сатанистичких снага за радикално разарање Хришћанства (али и свих других вера), а у корист пребогатих контролора светске трговине и васцелог човечанства. У поменутој књизи Гери Ален закључује: „Комунизам није покрет угњетених маса, него су тај покрет створили, њиме манипулишу и користе га за своје циљеве они милијардери који теже да успоставе власт у читавом свету… најпре успостављањем социјалистичких влада у разним земљама, а затим уједињењем тих земаља помоћу једне велике `фузије` у свемоћну социјалистичку светску над-државу, можда под покровитељством Уједињених нација“.[14]

И данас интернационалисти широм света, као и у време првих европских буна и устанака, певају стих „Америка и Енглеска биће земља пролетерска“.

 

Сједињене Државе су систематски тестирале биолошко оружје на свом становништву

• „САД су тестирале бактериолошко оружје на властитом становништву“ – тврди се у чланку под тим насловом, а који је објавио је 20. априла 2020. шпански лист Publico
• „Још 50-их годинама прошлог века“, пише лист, „САД су почеле да спроводе експерименте, тестирајући утицај биолошког оружја на сопствено афроамеричко становништво. Године 1951. војска је инфицирала гљивицом Aspergillus fumigatus црне раднике у индустријском центру за снабдевање у Норфолку, а која узрокује плућне болести и астму код особа са ослабљеним имунитетом како би утврдили колико су Афроамериканци подложни овој инфекцији. “
• Да ли је ова пракса, која постоји већ деценијама, могла да буде узрок смрти црнаца, који највише умиру у САД од коронавируса?

ПИШЕ: Владимир Малишев

Тестови биолошког оружја „на својима“ вршени су у Сједињеним Државама систематски, у улози експерименталне популације нашли су се становници америчких градова. Према листу Publico, крајем септембра 1950. у Сан Франциску је изведена операција „Си Спреј“. У року од седам дана, америчка морнарица из огромних цистерни смештених на броду, уз помоћ црева је распршила бактерије Serratia Marcescens и Bacillus Globigii, формирајући облак који је висио над 800.000 становника. Место операције је одабрано због близине мора, велике густине насељености, солитера, а  и због тога што је велики облачни покров помогао у сакривању патогених супстанци и повећао ефекат њиховог ширења у оближње градове. Извођачи операције имали су задатак да „истраже рањивост великог града као резултат употребе биолошког оружја, његовог утицаја на животну средину и начина борбе са њим“.

Као резултат операције „Си Спреј“, 11 становника Сан Франциска завршило је у болници Станфорд са тешким повредама мокраћних путева. Огроман број бактерија Serratia Marcescens у телима пацијената алармирао је Ен Цуцкерман, запослену иначе у лабораторији која је, потом, огласила аларм. Породица 75-годишњег Едварда Невинеа, преминулог пацијента који је подвргнут рехабилитацији након операције, али је убрзо умро од инфективне лезије срчаних зализака, неуспешно је покушала да тужи савезну владу због његове смрти. Исте године слични експерименти су изведени у окрузима Келхун (Алабама) и Кеј Вест (Флорида), што је изазвало пораст упале плућа.

„Био је то, пише Publico, „ прави успех злочиначко војно-индустријског комплекса и његових политичких представника, јер је то био највећи експеримент у историји са биолошким оружјем. Узорци узети у 43 области где су распршене бактерија показали су своју ефикасност:  поред залива (Сан Франциско), чак су и оближњи градови били заражени. “

Међутим, експерименти са биолошким оружјем почели су много раније. Давне 1920. године, америчка војска је раширила Serratia Marcescens над групом америчких јединица. Откривено је да ове бактерије изазивају сепсу, респираторне инфекције, ендокардитис, остеомијелитис, очне инфекције и менингитис.

Године 1942. амерички програм за развој биолошког оружја постао је државни програм у складу са декретом председника Ф. Рузевелта. Годину дана касније, Медицинска команда Оружаних снага САД започела је експерименте у Форт Детрику, у Мериленду, са употребом сибирске куге, бруцелозе (изазива малтешку грозницу), ботулинског токсина, куге, куге крупне рогате стоке, бактерије Francisella tularensis, кокцидиоидомикоза (изазива пустињски реуматизам) као биолошких оружја, као и са  другим узрочницима опасних болести. Од 1954. до 1973. овај Центар је спровео операцију „Бели мантил“ која је испитивала ефекте К-грознице, жуте грознице и бубонске куге на стотинама мајмуна, који су сви умрли. Затим су вршена испитивања на 2.200 људи – без њиховог знања. Људи су позвани да учествују у експерименту посредством адвентистичке „цркве“.

Године 1954. Сједињене Државе су тестирале бактериолошко оружје на новорођенчади која је била заражена бактеријом Serratia Marcescens (операција «Синдром црвене пелене»). Дечји урин црвене боје омогућила је да се проучи мутација бактерија.

Године 1966. током неколико дана на аеродрому у Вашигтону инфицирали су путнички пртљаг биолошким материјалом. Истовремено су балони са биоматеријалом бацани у вентилационе отворе њујоршког метроа, што је угрозило животе скоро милион људи. „Радило се о томе да у СССР-у, Европи и Јужној Америци постоји пуно подземних комуникација“, рекли су организатори смртоносне акције.

Године 1967. Пентагон је испалио артиљеријске гранате и ракете напуњене сарином, нервним гасом у шумском резервату на Хавајским острвима, услед чега је страдао непознат број људи. Сврха теста, под називом „Црвени храст, фаза 1“, била је потреба да се „процени његова ефикасност у прашуми“.

Седамдесетих година прошлог века америчка војска је распршила цинков сулфид и кадмијум (један од најотровнијих метала) по Минесоти и другим државама Средњег Запада, установивши да се њихове честице шире до 1.600 километара. Одбор за биолошко оружје Пентагона покушао је да убаци „безопасне“ микроорганизме у вентилационе системе, подземне железнице и водоводне цеви како би проценио ефикасност биолошких носача као алата за саботажу, као и примереност њихове употребе током специјалних операција.

Деведесетих година прошлог века тестирано је ново хемијско оружје на тексашким затвореницима, које ће се касније користити у Ираку. Такозвани „Синдром Персијског залива“ откривен је када су се војници, које су те отровне супстанце распршиле преко Ирачана, сами озбиљно разболели, а болести су се преносиле и на њихову децу, која су због тога сва рођена са физичким недостацима. Оснивач Калифорнијског института за молекуларну медицину, Харт Николсон, написао је: „Хиљаде америчких ветерана рата у Заливу трпе последице  јер су били изложени радијацији, хемијском и биолошком оружју.“

Данас Сједињене Државе раде са биолошким оружјем на самим границама Русије. Још 2013. године, часопис «Ветеранс Тудеј» тврдио је да је Пентагон издвојио 300 милиона долара за спровођење тајног програма биолошког ратовања Централној профилној лабораторији која је смештена у Грузији, недалеко од границе са Руском Федерацијо

Руско Министарство одбране претходно је анализирало документе о активностима „Дома здравља“ које су Американци изградили у Грузији. Овај Центар, назван по сенатору Ричарду Лугару, саграђен америчким новцем, показао се као „фабрика смрти“. „Из докумената произлази да листа приоритетних америчких студија садржи рад на биолошком оружју, тј. узрочницима туларемије, антракса, бруцелозе, денге, хеморагичне грознице и других болести које преносе инсекти који сишу крв“, рекао је начелник радијационе, хемијске и биолошке одбране оружаних снага Руске Федерације Игор Кирилов.

За ове заразне агенсе су у Америци, као што следи из извештаја Министарства одбране Руске Федерације, развијена посебна доставна возила – контејнери за биолошко оружје.